II Beleška

Kiš je jednom rekao: “Sve treba zabeležiti.”

Mnogo godina unazad svaki moj otkucaj bio je prožet strahom od prolaznosti, strahom od konačnog zaborava. Trenuci, osmesi, zagrljaji, reči i razgovori sa dragim osobama vremenom su postajali samo bledi trag u onome što pokušavamo da nazovemo – sećanje. Upravo to me je podstaklo da sve što me u bilo kom momentu oduševi zabeležim ili fotografišem i tako sačuvam od zaborava i prolaznosti. Pitaš se možda da li se i koliko istinski živi ako se neprestano hoda po ledu, u strahu da led ne pukne i da bujica zaborava ne odnese sve što je ostalo od trenutaka i ljudi koje smo voleli, a koji su nas, nažalost, napustili. Reći ću ti, sasvim tiho – to nije život. To je strah od života i njegovog kraja. Strah od prolaznosti sa kojom se nikada nisam pomirila.

Danas, sasvim slučajno, naišla sam na rečenicu: “Kiš je jednom zaključio da sve treba zabeležiti”. To me je navelo da pomislim kako sve momente koje ti i ja zajedno proživimo ne čuvam dovoljno, i to ne zato što ne želim ili ne mogu, na način na koji sam trenutke čuvala i beležila do sada, već zato što konačno živim. Da, ja konačno, posle toliko godina i decenija saplitanja zapravo živim – potpuno, celim bićem, svakim atomom onoga što jesam, svakim svojm otkucajem i pokretom, svakim pogledom na svet i na ono što ga čini jedinstvenim. I sve to zahvaljujući tebi i nama. Oduvek sam verovala da život donese najlepše onda kada smo sasvim spremni da taj poklon prigrlimo celim bićem i, posle niza trenutaka u kojima ti i ja napokon dišemo i postojimo zajedno, po ko zna koji put reći ću životu: “Hvala”, za predivan poklon prepun topline i ljubavi koji ni za šta na svetu ne ispuštam iz naručja. Ti si, zaista, najlepši, najdivniji, najnežniji poklon koji je život mogao da donese. Moja predivna mrva mira u vremenu koje ne prestaje da prolazi, sigurnost i utočište kojima se iznova vraćam, toplina kraj koje želim da ostanem zauvek. Ti si ona čista, svetla, ničim umrljana nijansa plavog na mom nebu punom osmeha, neizmerna radost koja isijava iz svakog našeg koraka dok šetamo zajedno Bulevarom subotom posle podne, srećni, nasmejani i zahvalni što smo konačno pronašli jedno drugo. Ti si onaj iskren osmeh neposredno nakon buđenja, kada pospana i još uvek sanjiva ne uspevam da razaznam ništa više od tvog zagrljaja u koji se pomalo nespretno zavučem za samo nekoliko trenutaka, sklopim oči, osetim kako me nežno grliš i privlačiš još bliže sebi i poželim da momenat u kom smo traje zauvek. Ti si moj osmeh u poslednjih nekoliko otkucaja pred spavanje, neizmerna radost kojom grlim život čvrsto i nasmejano, bez straha od toga šta me iza sledećeg skretanja čeka, jer znam – imam tebe. U stvari, ova je beleška tu samo zato što želim da zabeležim bar neke od trenutaka koje zajedno ispisujemo na stranicama vremena ljubavlju, nežnošću razumevanjem i toplinom. I, uprkos svoj prolaznosti i neponovljivosti života, više se ne plašim da ću zaboraviti, samo zato što ti i ja sve predivne momente proživljavamo iznova, na bezbroj divnih, novih načina, kad god smo zajedno. S tobom se manje plašim, više radujem svakom iskustvu koje dolazi i životu koji nas čeka, grlim neprestano svaki sekund vremena koje je preda mnom jer znam koliko je neprocenjivo i koliko sam konačno, neizmerno srećna.

Iz dana u dan, iz nežnosti u nežnost, prelivamo se u nešto čarobno, nestvarno i večno, i ostajemo zauvek u trenu u kom stojim pred tobom i gledam kako ti se oči smeju, jer sam tu i jer te volim – ja, sasvim tvoja, tebe, sasvim mog.

Znaš, ljubav je zaista kao kada skočiš sa neba pravo u nečiji zagrljaj. A od tvog zagrljaja nema mesta na kom bih radije bila i u kom bih radije ostala čitavu jednu večnost.

 

(Kutak Za Zvezde)

I Beleška

Nebo je danas jarko plavo, čisto i beskrajno kao moja ljubav prema tebi. Tek poneki oblak, paperjasto nežan, podseti me na lepotu svih trenutaka, prolaznih i neponovljivih poput sitnih, belih pahulja u njihovom prvom i jedinom padu ka tlu. Za još jedan divan, nestvaran zajednički dan bliže smo prvoj zimi koju ćemo provesti zajedno, nasmejani, spokojni i srećni, zahvalni što imamo jedno drugo i što je ovaj svet svoj najlepši kutak sačuvao za nas. Snovi su tamo gde si ti. I spokoj je tamo gde je tvoj zagrljaj.

Zamišljam nas na nekom divnom, sunčanom mestu, jednog letnjeg popodneva. Ti trenuci nas takođe čekaju, i, veruj mi, radujem im se celim bićem. Zatvorim oči na tren i tako nas lepo vidim – nasmejani i zagrljeni koračamo s rukom u ruci ulicama Bolonje. Kasnije, u La Rambli, samom centru Barselone, stojimo okrenuti jedno prema drugom dok se stotine turista slivaju niz šetalište u svim pravcima, a za nas vreme stoji; osmehujem se, smešiš se i ti, uzimaš me za ruke i kažeš: “Devojko, ja te volim.” I, u tom trenutku, planeta prestaje da se kreće.

Odavde do beskraja, ti s moj najnežniji kutak svemira i najlepše utočište u stvarnosti od koje više ne želim da pobegnem; u stvarnosti koju više ne želim da promenim. Sve je konačno došlo na svoje mesto, sve je sada doseglo savršeni sklad u kom je oduvek i trebalo da bude. Svi moji koraci vodili su ka tebi, radosnom i nasmejanom, očiju uvek punih topline. I sad kada si konačno kraj mene, ne mogu dovoljno da zahvalim životu na svim predivnim, nestvarnim trenucima u kojima dišemo i postojimo zajedno. Stotine hiljada godina i čitav niz života ne bi bili dovoljni da ljubavlju iscrtamo staze beskraja kroz ovu predivnu večnost koju zajedno stvaramo sa svakim novim danom.

Ti si ona tanušno plava, nežna, čista, svetla nijansa nestvarnog na mom nebu, oslikana ljubavlju i osmesima; konačna, mirna luka na kraju svih mojih koraka; odraz svih jesenjih nijansi u Bulevaru subotom popodne; razlog mog najšireg osmeha i onog predivnog ushićenja dok se penjem stepenicama, pritiskam zvono i čekam da otvoriš vrata – nasmejan, srećan i moj. Na kraju dana, ti si razlog za najspokojniji san i jedno iskreno, tiho, šapatom izgovoreno: “Hvala ti, živote”. Znaš, noću snovi ne počinju već se uvek nastave, jer ih s tobom započnem svakog dana i proživim iznova, na bezbroj različitih načina, kao da ovaj jedan život počinjemo zajedno svakog jutra, najlepše zajedno, najbliskije zajedno, po ko zna koji put.

Osmehni se, ljubavi. S rukom u ruci, ja sam tu kraj tebe gde god bili na ovoj planeti. A ti si, do jednog prelepog Zauvek, moja najlepša, najnežnija, najčistija stvarnost u ovom beskraju kojim se krećemo zajedno.

I zapamti – sedam hiljada kilometara je sedam hiljada kilometara blizine. Znaš da ja tako gledam na život, znaš da tako gledam na nas. Na četrdeset četiri i po stepena severne geografske širine i nešto više od dvadeset stepeni istočne geografske dužine, sa najvećim osmehom na licu i najlepšim spokojem u duši, kažem: “Svete, ja ga volim.”

(Kutak Za Zvezde)

Zalasci

Diši.

Hiljadu smrti će ti ostati na rukama,
ali ti nikada ne zaboravi da dišeš.

U neprestanoj trci sa životom
i stalnoj borbi za isti taj život
hiljade tuđih koraka će proći ispred tvog osmeha
ali ti nikada nemoj prestati da se smeješ.

I nikada, nikada ne zaboravi
samog sebe,
ne onako kako smo se zaboravljali
u tuđem naručju,
na hladnom pločniku ulica čiji se nazivi ne pamte,
na peronima sa kojih vozovi odavno ne polaze –
– obećaj mi.
Molim te, obećaj mi.

Ja ništa više nemam sem ove topline na rukama
i onoga što je ostalo od srca posle svih krvarenja.

I evo, celog ti ga pružam
na dlanovima punim ničega,
belim kao jedna davna, slučajna laž,
i čekam,
sa naivnim osmehom punim nade,
da se osmehneš, zagrliš i kažeš
da je ta krvava gomila kratkih, neravnomernih otkucaja
ipak mrva smisla
u rasponu beznađa u kom se uporno tražimo.

Ja ti nikada neću reći “Ostani”.
I nikada, nikada neću pokušati da te zadržim,
ili povučem za ruku na odlasku.

Samo ću rukavom tiho
i neprimetno
obrisati suze
i čekati zalazak sunca.

Prelepi su zalasci bez sete.
I osmesi bez zadrške.

Predivna su
sva ova davanja čitavog, napuklog sebe
nekome jednako napuklom, ali iskrenom i čistom,
toplom, nežnom i divnom.

Predivni su svi ovi trenuci u kojima ti ostavljam
celu sebe u naručju
i ne mislim o tome
da li će sutra boleti.

Ali ti
ne moraš ostati.
Hoću da znaš da ne moraš ostati.

Nebo će,
ako odeš,
biti za jednu jedinu nijansu tamnije
i tužnije,
i boleće negde duboko u meni,
ali ti znaš da ne moraš ostati.

Sanjaj
kako se vraćaju ptice,
i drži me za ruku dok možemo
da dišemo i postojimo zajedno.

Ti si
najdivniji,
najiskreniji,
najnežniji san na mom pastelnom svodu
punom ožiljaka.

Ti si ona mrva iskričave, nesvakidašnje radosti
pohranjena duboko u najranjiviji kutak duše,
tamo gde spavaju sva čuda koja čuvam
od kiša, bola, jecaja
i zaborava.

Ti si ono Mikino “Najmoje”,
ušuškano u nežnost i toplinu.

Pogledaj,
stojim sa rukama punim ničega
i čekam
da se osmehneš.

(Kutak Za Zvezde)

Rasipanja

Rasule mi se tuge u vrisak, i sad više nemam gde da pobegnem. Možda jedino u jedne ruke. Ali te ruke čitavu večnost već nisu moje i nikada to neće biti.

Ponekad, sudarim se sa životom toliko snažno da mi sav vazduh nestane iz pluća. Tada prvih nekoliko sekundi pokušavam da dođem sebi, a onda vek ili dva ne dišem i trudim se da ostanem da stojim sasvim mirno i stabilno. Znaš, i za to je ponekad potrebna ogromna snaga. Ostati tu, umeti sačuvati ono što jesi – na trenutke se čini kao potpuna umetnost.

Ponekad, toliko me jako zaboli stvarnost da se beskrajno dugo borim sa bolom i sa samom sobom. Otimam se, bežim, saplićem, pokušavam da udahnem, i, naposletku, dugo skupljam ono što je ostalo od mene. Jer, sa svakim trzajem stvarnosti i svakom oštricom bola, ono malo mene se raspe na stotine delova bez oblika i boja. I onda zaista više ne znam šta sam.

Znaš, ja sve vidim. Sve razumem i sve znam – i ono što prećutiš, i ono što izgovoriš šapatom pa misliš da ne čujem. Ničemu se više ne čudim, ni o čemu više ne govorim, sem sebi ponekad, u četiri zida, a tada se slomim najteže i dugo, dugo plačem. I tu nema više šta da se kaže. Stotine vekova mi prolaze kroz oko kao neumorni konjići jednog sumornog, napuštenog ringišpila. Hiljadu i jedna tuga mi se preliva preko obraza i usana i, kunem ti se, skoro niko to ne vidi. Čak ni ti. Zato i jesmo tu, na raskrsnici puteva, i zato trenutak u kom smo grabimo za rukave i skute, vučemo ga neumorno ka sebi, ne bi li trajao koji delić sekunde duže. Bar ja to radim. Jer, znam – već sledećeg trenutka nećemo biti na toj raskrsnici više. I nećemo postojati. Šta je onda život ako ne trenutak u kom pokušavaš da zadržiš radost? Šta je život ako ne titraj stvarnosti u kom želiš da budeš srećan?

Mene uvek možeš naći na nekom uzvišenju sa kog se vide zalasci. Stojim tu satima, puštam da mi vetar prelazi preko kože dovoljno dugo da zaboravim šta sve krijem od sveta i sebe, gledam kako se sunce spušta niz svod i rukavom brišem suze. Nekad ti ne ostane ništa više od onoga što imaš na sebi i u sebi u trenutku u kom svemu okreneš leđa. Ne zato što želiš, već zato što moraš. Ja sam najranjivija onda kada se zaista slomim u stotinu krvavih komada ničega i čekam da neko priđe i zagrli me toplo i čvrsto. I da jednom zauvek ostane tu. Takvih trenutaka je vrlo malo, jer skoro nikada sebi ne dozvoljavam slabost. Znam da bi slabost satrla ono malo života u meni.

Jednom, neko moj je umesto “Zbogom” rekao: “Otvori svoju divnu dušu nekome ko će umeti da te voli onako kako zaslužuješ.” Odavno više nije tu, ali volela bih da mogu da mu kažem da se to nikada nije ostvarilo. Niko me nikada nije voleo ni približno tome kako ja volim – bezrezervno, neiscrpno, do srži, do vriska, do bola, do korica. Van granica svega običnog i zamislivog. A ipak, i dalje se nadam i, veruj mi, ništa ne boli i ne razara kao ta mrva nade u trenutku u kom posmatraš kako se rasipa na ništavilo i nestaje pred tvojim očima, ostajući da postoji u bezobličju kom jedino ti znaš ime. Takvih je momenata iza mene i previše. I svaki od njih troši, boli, iscrpljuje do korica. Nakon svega, sve što želim je da na nečije rame spustim glavu. I da ostanemo na tom peronu dugo. Sa svim onim što jesmo i svim onim što možemo biti.

Znaš, ja sebe toliko dobro lažem da imam čemu da se nadam, da već postaje umetnost. Zavaravam sebe dok istina od koje okrećem glavu ne počne da me boli. To je kao kada staviš ruku na ringlu i ne sklanjaš je dok ringla ne postane potpuno vrela. Eto tako samu sebe lažem. Nesvakidašnje i nepromišljeno. Uvek kao da se nisam opekla bezbroj puta pre toga.

Ipak, neke tišine uvek ostavljam za svoja četiri zida. Nekim istinama se usudim da pogledam u oči tek kada sam sasvim sama. Jer znam da će me možda slomiti. A to ne mora niko da vidi.

Čime opisuješ vrisak? Meni se jedan vrisak otima iz grudi čitavu večnost. I nikako da izbije. Poput tereta pohranjenog toliko duboko u duši da se ne sećam ni kako se živi ni kako se diše bez njega. Toliko dobro zadržavam suze da sam do skoro mislila da sam potpuno zaboravila kako se plače. I tek pred ponekim dozvolim sebi da budem slaba. Ako su suze uopšte slabost. Posle vekova i vekova u kojima sam morala da budem jaka, odjednom mi je i od istrajnosti potreban odmor. I odmorim, na minut. Odmorim tako što pustim da mi se prošlost slije niz obraze. A onda nastavim da vučem svoj kamen sa sobom kao i do tad.

Mene odavno niko nije zagrlio kao da će zaista ostati tu. Odavno me niko nije s ponosom nazvao svojom. I nikada me niko nije voleo onako kako se voli jednom u večnosti: do srži iskreno i beskrajno, potpuno i predano. Celom dušom, celim bićem, svakim atomom onoga što on jeste.

Ti bi se nasmejao kada bih ti rekla da ne umem da ronim i da mi u tom pokušaju noge uvek ostanu na površini. A zapravo, plašim se dubina. Naročito onih u sebi. I zaista, tek kada se zagledam u ono ispod kože i mesa, shvatim da sa svih stajališta i iz svih tišina bežim glavom bez obzira, što dalje od sebe same. A ipak, od sebe ne uspevam da pobegnem. Možda bi se osmehnuo kada bih ti rekla da mi je sva hrabrost sveta bila potrebna da zamislim želju one večeri kada sam gledala kako zvezde padalice paraju nebo. Posle svake, pomišljala sam koliko je život divan, ali svaki put zaobilazila trenutak u kom se sklapaju oči i zamišlja želja. Eto, čak se i toga plašim. Zapravo, plašim se života i bola koji mi se toliko puta zario u dušu. Nikad nisam uspela da pobegnem. U stvari, ja samo pokušavam da ostanem na površini i izbegnem plimu onoliko vešto koliko mogu sa ono malo spremnosti za nove talase, i držim se po strani kad god vidim da život može da me ošamari. Nisam više od onih koji će mu okrenuti drugi obraz. Nemam više snage za to.

U svakom danu ima bezbroj trenutaka u kojima razgovaram sa samom sobom. Bar na sekund ili dva, pokušavam da prikupim hrabrost i suzbijem strah. Da ga suzbijem, ne da ga prevaziđem. Jer mnogo je istrajnosti i snage potrebno za prevazilaženje, a ja sam odveć umorna i spremna da učinim sve samo da se ne suočim sa onim najdublje pohranjenim u sebi. Čak i dok su zvezde padale ovog avgusta, žarko sam želela da se usudim i zamislim želju, a ipak ona najvažnija mrva hrabrosti nedostajala mi je da poželim nas. Jer, dva puta želela sam celom dušom i oba puta se ispostavilo da sam želela pogrešno, uvek ono što je pogubno i razarajuće.

Uostalom, šta smo u ovim noćima koje znaju samo za samoću? Ti i ja – baš ništa. Jedno veliko, odzvanjajuće, glasno ništa. Mrva nemogućeg u okeanu života. Bleda slika snova koji se neće ostvariti. Titraj stvarnosti koji već sledećeg trenutka postaje nešto daleko, pokojno i tuđe. Nestaćemo, otići ću ili ćeš otići, a nećeš pomisliti da je nešto vredno umrlo. Tu, pred našim nogama. Odveć izgužvano, izgaženo, ofucano i mrtvo. U tome je sva žalost bajke koja mora nestati.

Ponekad, poželim da život pronađe veći i lepši prostor za naše snove. Čini mi se da bih celu dušu dala da nas vidim kako postojimo, dišemo i volimo, u priči od koje stvaramo nestvarno. Ponekad, sve bih svoje boje poklonila za trenutak u kom sam tu, sasvim blizu, sasvim pored. Na dah od osmeha, na sekund od usana. Ali nije sve uvek kako zamišljamo i želimo. Čak ni onda kada želimo celom dušom.

Kad se zavese spuste, možda ćeš ti biti onaj neko ko nije smeo i nije želeo. I lagaćeš sebe i svet da nisi mogao. Da su se svetla prerano ugasila i da nisi imao izbora. A sve je, mili, izbor. Zapamti to. Ja ću tada samo nastaviti dalje sa svojim bolom. Naposletku, u tome sam najbolja. Posrtaću neprimetno i krišom, možda ću se nekoliko puta saplesti i pasti, odrati kolena i dlanove i plakati dok kiša ne prođe. Kiša nije za usamljenost. Kiša je za osmehe i zagrljaje. Kiša je za ono najnežnije i najtoplije. I nastaviću, znamo to oboje. Jer nikada ne odustajem i borim se za svoju sreću. Za razliku od celog sveta koji sreću prepušta sudbini, ja od sudbine okrećem glavu i ne dam da kroji moje nebo. Ne dam da mu doda boje. One su samo moje. To je još jedino što mogu da promenim.

Zamisli: neko, nekad, negde poželeće da bude tvoje sve. Zamisli. Nekome, nekad, negde baš ti postaćeš sigurna luka i utočište od svih životnih nemira. Zamisli. Neko će te negde jednom po prvi put nazvati svojim čudom. I tebi će to zvučati kao zauvek. Kao odlomak knjige koja ne zna za završetke. Kao osmeh koji nikada ne bledi iz sećanja.

Zamisli: nekome, negde sve tvoje sitne prećutane istine zaličiće na rame na koje je oduvek želeo da položi glavu i ćuti – spokojno i dugo. Zamisli, negde nekome čitavo tvoje nebo, svaki oblačak i svaka nijansa plavog na njemu, postaće dovoljni da sanja spokojno i s osmehom. Zamisli. Sve što ti jesi postaće dovoljno. I sve što možeš postaće predivno. Sve što sanjaš biće kao disanje prirodno i kao trenutak jedinstveno.

Zastani. Neko će jednom sigurno umeti. Neko će jednom prepoznati. Samo ne prestaj da sanjaš. Osmehni se, veruj i ostani ono najlepše čudo koje nije izgubilo ni mrvu svoje radosti. I zamišljaj kako se ptice vraćaju i kako nečiji osmeh postaje utočište, a nečije ruke – dom. To mnogo nas nikada nije imalo.

Obećaj sebi i obećaj meni da ćeš tražiti, da nećeš odustati. Jednom će negde neko umeti da te voli onako kako ti odavno želiš i iščekuješ, onako kako zaslužuješ. Jednom će neko tebi biti poklon. Jednom ćeš ti nekome biti Zauvek. Jednom ćete zajedno biti najlepše čudo univerzuma. Veruj mi.

I ne gledaj kako plačem. Ne briši mi suze. Ja to i sad moram sama. Ja to uvek moram negde daleko i u tišini. Ne pitaj da li boli. Odgovor znaš i sam. Bar ti od istine ne okrećeš glavu. A šta boli – to ću vremenom shvatiti sama. Verovatno to što smo se propustili. Samo to. Ni mrva više. A to je nekada sve.

Samo te molim – sačuvaj uvek svoje parče neba, daleko od svega što te pritiska i boli. Sačuvaj ga sa onom mrvom iskričave radosti koju samo tvoje nebo ima. Jedino ću tako moći da te prepoznam ako se ikada ponovo budemo sreli.

(Kutak Za Zvezde)

Tišine

Neke teške reči su mi se skupile u grlu.
Bole.
Guše.
Ne daju da dišem.

Neke davne kiše su mi ostale u uglu oka, na ivici trepavica, tu gde uvek ostaju sećanja. Skrenem ponekad pogled, trudeći se da ih ne vidim, misleći da će nestati ako uspem da ih zaboravim. Ali, ne. Prošlost se ne zaboravlja, a kiše zauvek ostaju tu.

Da li ti je iko ikada rekao da nisi dovoljan?

Da li ti je iko rekao da ti nisi onaj komad neba koje bi želeo da ugleda svakog jutra? Da ti nisi ona radost kojom bi voleo da oslika dan? Da jednostavno nisi onaj sumrak u čije će obrise svake večeri položiti osmeh?

Da li ti je iko pokazao kako se odlazi bez osvrta, bez reči, bez dodira? Da li si ikada poželeo da zaboraviš?

Ja se u toj ulozi nikad nisam snašla. Nikada nisam uspela da sačuvam ono za šta sam se iznova bezbroj puta borila. Jednom, nažalost, nisam uspela da sačuvam ni sebe. A previše sam puta bila samo to: nedovoljna, sitna senka nečeg dalekog, nevažnog i suvišnog. Bledi obris nečeg pokojnog i tuđeg. Udaljeni odjek umornih koraka koji zapravo ne znaju kuda će.

Jednom, neko mi je skoro šapatom rekao: “Možeš se skloniti od celog sveta, pobeći od mojih reči, od njegovih ruku, od svojih želja, ali nikada zaista nećeš uspeti da pobegneš od sebe.” I nisam uspela. A bežala sam, i još uvek bežim, kao da zapravo imam gde da odem, kao da postoji stvarnost pod čije ću se svodove sakriti, kao da nema sećanja čije ću oštrice iznova potiskivati. Znaš, ponekad samu sebe iznenadim upornošću.

Danas, po prvi put, zagrljaj mi je bio potrebniji od vazduha, važniji od svitanja, a čitavu večnost daleko od ove tačke u kojoj stojim sasvim mirno i pokušavam da se osmehnem spokojno i toplo, kao da mi nije ništa. Danas, jedna me je mrva odlučnosti delila od trenutka kojim bih možda u potpunosti promenila sve. Pa ipak, ostala sam da stojim tu, na raskrsnici na kojoj iznova gubim sebe, svaki put želeći da znam kuda bi trebalo da krenem i da li bilo koja od tih staza vodi do snova, spokoja i tvojih ruku. Umesto da vrisnem, ja sam vrisak zarobila u grlu, i ostavila da razara jedino što imam da ti ponudim – dušu. Ako je i od nje uopšte nešto ostalo.

Znaš, dvesta sedamdeset dana kasnije ja ne znam da li uopšte umem da trajem. Iz koraka u korak sopstvenom usamljenošću sve više uveravam sebe da možda zaista ne umem da postojim nikako drugačije sem – sama. Potpuno, nepobitno, nedopustivo sama. Do urlika čitavom svetu daleka. Do vriska strana i nejasna čitavoj vasioni.

Sad i meni treba mir. Sad ni ja ne umem da jecam. Sad i meni treba zagrljaj, i ne znam više ni kako se plače. Znam samo da me i dalje prati onaj isti osećaj uzaludnosti i nemira koji stiskam po džepovima i krijem od sveta, ponekad čak i od same sebe.

Znaš, ja sam uvek grlila kao da nemam šta da izgubim,
a sa svakim korakom, na svakoj raskrsnici, gubila sam više nego što sam ikada mogla da zamislim.

Zar je bitno onda što gubim tebe?

Kažu da ne možeš ostati bez onih koje nemaš.
Znaš li koliko je snage potrebno da mirno gledaš kako ti pred očima umire nada, sićušna, neprimetna iskra nečeg divnog, iskrenog i nežnog što nikada neće imati priliku da diše i postoji? Znaš li koliko je taj gubitak veći i strašniji od svih ostalih? Znaš li koliko se teško diše posle toga?

Volela bih da ponekad mogu da ti kažem koliko me plaši brzina kojom mi život izmiče iz ruku, i da ovaj strah u meni nije samo strah od smrti i gubitka, već i strah od nepovratno izgubljenog života. Volela bih da ti naslonim glavu na rame i da ćutim s tobom beskrajno dugo, jer s tobom su i tišine mala čuda utkana u večnost na najnežniji način.

Zaista, ja ne znam da li ću ikada više umeti da trajem. A volela bih da mogu čitavo jedno nebo sopstvenim osmesima da oslikam i da budem tu dok posmatraš kako se suton razliva kroz dan. Zato, molim te, nemoj srušiti ovo malo neba zbog kog dišem i koračam kroz svako novo jutro.
Možda je to jedino što mi je ostalo.
Možda je to jedino što ću ikada imati.

(Kutak Za Zvezde)

Razilaženja

Još jedan dan prolazi.

Osmehnem se životu i zanemarim bol kad god pomislim kako nisam uspela da se oprostim od tebe kao od nekoga koga sam volela. Nisam uspela da odem onako kako se odlazi od onih sa kojima se sanjalo o trajanju – toplinom i nežnošću. A to boli. Jer, naposletku, jednom ćemo svi doživeti svoje “nikada više”. Jednom zaista više neće biti prilike da te vidim. Jednog dana zaista više nećeš moći da me čuješ. I tada će sve biti istinski mrtvo. Iako smo ono najlepše izgubili mnogo smrti pre toga.

Ćutim i dišem. Ako progovorim, slomiću se tamo gde me je najviše bolelo. Ako pokušam da prevalim preko usana – vrištaću, i zaista me ništa više neće zadržati od pada. A previše sam puta pala da bih pomislila da ne mogu da ustanem. Zato i nije pad ono što me plaši. Ti možda ne znaš, jer nisi od onih koji pružaju bezuslovno i iskreno kao da je to jedini način na koji će ikada disati i osetiti se živim, ali posle najvećih razdora ne samo da nikada više nismo isti, već nikada više ne uspemo da damo sebe bez ikakve zadrške i ustezanja. Bez bojazni da će pad boleti. Bez straha od još jedne smrti. Bez osvrtanja ka prošlosti. Nikada, nikada više ne uspemo da iščupamo iz duše nebo i spustimo ga na nečiji dlan. Koliko god to želeli. Jer, neke su smrti koštale više nego što smo tada mogli da pretpostavimo. Neki su udarci zauvek rasuli sve ono što smo bili toliko daleko da su pojedini delovi nepovratno izgubljeni. Pitanje je samo koliko nam je vremena potrebno da to uočimo.

Ja još uvek ne znam koji deo mene nedostaje nakon svega što smo prošli i nakon svega što smo sopstvenim koracima uništili. Znam samo da jedna nijansa mog neba nedostaje. Ne znam koja. Ne znam gde je. I ne znam kako da je vratim. Nisam čak ni sigurna da li bih uopšte umela da trajem u vekovima koji dolaze onako kako sam umela u beskraju koji smo ti i ja sahranili. Sve što znam jeste da si ti bio metak kojim sam rasporila poslednju potpunu ogoljenost svoje duše i da ono što je od nje ostalo možda nikada više neće biti dovoljno. Možda nikada više neće biti celovito i do iznemoglosti satkano od predanosti i iskrenosti kao tada. Možda nikada više neću moći da istrgnem srce iz grudi i pružim ti ga kao da nemam šta da izgubim i kao da me ne može boleti sve ono što ti jesi i što možeš da učiniš.

Stotinu vekova mi je bilo potrebno da ubedim sebe da mi ne možeš više ništa. A opet, ja i sad imam šta da izgubim. Zato ne pravim velike korake tamo gde sam jednom nepovratno izgubila ono najvažnije i gde sam iza pada ostavila deo sebe. I dalje koračam sasvim sporo, i to samo po onim stazama za koje znam da sigurno vode ka svetlijim predelima. Puštam da se sazna za sve ono što mi nije istinski važno i blisko. Govorim o svemu manje značajnom kao da je jedino što me zaista dotiče. I sve to samo zato što me boli jedna jedina istina koju krijem od sveta, od ljudi, od života. Ponekad čak i od sebe.

Sad znaš – iako je sve odavno mrtvo, ima te u meni kroz stotinu pogrešnih, bolnih, razarajućih obrisa. Na stotinu načina zbog kojih govorim tiše, dišem teže i grlim kraće. Pretežak je to bio pad da bismo ikada više koračali kao da nijedan kutak duše ne boli i kao da nijedan deo nas samih ne nedostaje.

(Kutak Za Zvezde)

Spokoj, sećanje i bol

Molim te,
obećaj da ćeš zaboraviti.

I taj dan,
i taj sat,
i onu godinu koju smo besomučno razvlačili
do besmisla.
I onaj život koji smo želeli
da imamo.

U meni se beskraj rasuo
na stotine krvavih delića
koje ne umem da sakrijem.

Boli.

Bio je to moj život,
moj kutak mira
ili bar onoga što sam volela da zovem
mir.

Molim te obećaj
da se nećeš vraćati
mestu na kom smo oboje ostavili
deo sebe.
Onaj deo koji je najranjiviji.

Ja ne smem više nazad.
A ne želim da čekaš.
I ne želim da pamtiš.
Iako je sećanje sve što nam je ostalo.

Znaš, bilo je to mojih sto metara ulice,
mojih hiljadu osmeha duž trotoara
sa pogledom na park,
bezbroj poljubaca u vrat subotom ujutru,
vrela kafa na prolećnom suncu
i nebo – čarobno plavo.

Ništa od toga više nemam.
Možda nikada nisam ni imala.

Sad samo vučem ovaj kamen bola sa sobom
svuda
i pokušavam da dišem
kao da mi nije ništa.
Kao da je prošlo.
A nije.

Kad zatvorim oči,
ja i dalje vidim
kako se sumrak nadvija nad gradom
dva sata vožnje udaljenim
od grada koji sam uvek zvala svojim,
a koji nikada nije bio
ono što je za mene grad u kom i dalje dišeš:
dom.
Spokoj.
Sećanje.

Kad zatvorim oči,
ja i dalje osećam
ono isto ushićenje jer znam
da ću te zagrliti
čim autobus skrene ka stanici,
i dok smirujem disanje i razvlačim osmeh
duž čitavog lica
i duše,
sa desne strane vidim
terasu sa koje smo nekoliko zvezda izbrojali
jedne prohladne večeri poput ove.

Sve je
tako
mrtvo sada
kad te nema da vrisnem najglasnije na svetu
da te volim,
i koga je briga uopšte kad ne vidim
niti jedan smisao za sva posrtanja i sve smrti
koje smo jedno u drugo zarili.

Ovde je nebo
spokojno plavo,
i samo jedna nijansa sumraka 
podseti ponekad
na tvoje oči.

Jesam li ti ikada rekla
koliko volim reč smiraj?

Jesam li ti ikada rekla zašto?

Ja u njemu vidim kraj.
Ali ne bilo koji.

Smiraj je mirni završetak.

Kraj
uz pomirenost
da tako mora biti.

Da se priča mora završiti.

Da dan prolazi.

Da život prolazi.

Da neko mora da ode.

To je ono što želim
da ti poklonim
posle svega.

Kraj ušuškan u pomirenost
i spokoj.

Kraj zbog kog te ne boli.

Kraj posle kog nema sete.

Posle svega divnog,
snažnog,
posebnog
i neponovljivog,
shvatila sam da ti ne mogu pružiti
ono najvažnije.

Ono što je sada najpotrebnije.

Ono što je jedino ispravno.

Jer, da bi ti imao svoj smiraj
u ovoj priči koja zna samo za bol,
ja bih morala da se vratim bolu od kog
uporno okrećem glavu.

Ponovo bih morala da istrgnem iz duše
nebo
i da u nju usadim vrisak.

Osim toga,
oduvek mi nedostaje spokoj u kom
puštam ljude da odu.

Zato ne zameri što ćemo zauvek
prožimati daljine tišinom.

Ti znaš da pad boli
jer nismo umeli
da se dočekamo na nežnost.

 

(Kutak Za Zvezde)

Elegija nadomak konačnosti

Pogledaj, oči su mi pune okeana koji klize niz lice kad god se odvažim da zaronim u talase prošlosti. I usne su mi prepune ugriza kad god pokušam da zadržim kapi bola iza trepavica, iza sećanja, iza predstave o lažima i tišini. Ponekad, sliju mi se niz obraze neke davne istine po kojima i dalje koračam tiho, trudeći se da ih ne probudim i ne podsetim da i dalje postojim. Da smo još uvek tu i ti i ja i ovih par stotina kilometara daljine nagrižene samoćom od koje uporno okrećem glavu. Sve bih dala da obrišem s planete grad u kom sada dišeš. Iščupala bih sopstveno nebo iz grudi i menjala ga za neka vedrija svitanja i osmehe bez gorčine i sećanja, samo da nikada više ne osetim ono što osećam od tad. Znaš, i kad se najtoplije osmehujem, tu si. Iza prvog skretanja ka beskonačnosti. 

Sasvim je lako vrisnuti kroz ovih nekoliko redova znajući da niko neće čuti. Sasvim je neobično znati da će se taj vrisak prolamati kroz tekstove i ipak zauvek ostati zarobljen u njima. Nije kao da bi me ti čuo sve i da sam vrištala tik pored tvog uzglavlja. Jer, toliko puta sam baš tu sve svoje suze prolila, i sve molbe šapatom ostavila na ivici jastuka, a ti si samo okrenuo glavu. “Ne plači, ne mogu da zaspim od tvojih jecaja.”

Znaš, ponekad se pitam kako se leti ako rane ne prestaju da krvare.

A ja bih tako rado letela ponovo. I pala bih još onoliko puta koliko je potrebno da se padne da bi se jednom letelo bez padanja. Jer, neka cena mora da se plati.

Ja sam ljubav preskupo platila. I još uvek odvajam novčiće i dodajem ih na ceo iznos, u nadi da će prestati da razara dušu ono od čega ne mogu da pobegnem. A ne prestaje.

U jednom dahu, napisaću elegiju o prolaznosti i o tvojim rukama. Hiljade redova posvetiću tvojim očima i onome što je u meni ostalo posle nas. Znaš, plaši me samo to što ni hiljade redova neće biti dovoljno da prestane da me boli jedna sonata satkana od otkucaja koje više nikada neću moći da čujem, a koji mi tako jasno odjekuju mislima. U jednom jedinom trenu, celu ću sebe dati za toplinu o kojoj sanjam kad god zatvorim oči. Baš zato ja sam prva koja pada kada se leti. Prva koja se okreće za sumracima s nadom da neće biti poslednji. Prva koja se osmehuje, grli i veruje da će čitavu večnost imati pred sobom za trenutke zbog kojih vredi živeti.

Mene su okovali u prolaznost, i ostavili da dišem i postojim tražeći izlaz, znajući da nikada neću prestati da joj se opirem i pokušavam.

Mene su izgubili, možda i zaboravili, a da nisu znali da deo mene, duboko u meni, nikada neće moći da se oporavi. Niti da se pomiri s odlascima i konačnošću.

Znaš, konačnost je jedina izvesna. Ona je jedina istina koja nas nikada neće dočekati drugačijeg pogleda i izmenjenih obrisa stvarnosti od koje je sačinjena. Baš zbog njenih odjeka, koji se prolamaju kroz večnost kad god utišam otkucaje trenutnog i otisnem se daleko od prolaznog, bespotrebno je i pomalo tužno okrenuti leđa zauvek, ako nas već jedno zauvek čeka bliže nego što očekujemo.

Vrisnula bih: “Ne idi.” Zarila bih lice u tvoje grudi i isplakala sve što boli. Ali nisi ti taj koji će osetiti i razumeti. Nisu tvoje ruke za večnost i zagrljaje koji pomeraju svet. Najviše mi je snage bilo potrebno da priznam sebi tu jednu malenu, a beskrajno bolnu istinu. Slomila sam sopstveno nebo u stotine delića nečeg bivšeg i pokojnog samo da ne ostane zauvek na bolu i jecaju ono što za suze nikada nije bilo stvoreno.

Ti znaš, ja ostajem onda kada se čini da ni najmanjeg razloga nema za to. Najviše dajem, bezuslovno volim, najtoplije grlim i borim se kao da je jedan otkucaj sve što će ikada odjeknuti kroz prostorije usamljenosti. Posle svega, ne znam šta je od mene ostalo.

Ponekad, užasno mi je teško da pogledam u oči životu a da mu baš ništa ne zamerim. Previše je smrti ostalo urezano u slojevima onoga što zovemo dušom. Previše je odlazaka prošlo bez pozdrava i oproštaja. Bez prilike da se ponovo sretne i zagrli.

Sad znaš, previše je u meni bola i vrisaka da bi se tek tako prešlo preko prošlosti. Previše je u meni ranjivog i nežnog da bih svoj mir ponovo ostavila na tvojim rukama. Ili na rukama nalik tvojim. Znam da mi to nikada nećeš oprostiti. A uprkos svemu, nikada se neću izviniti zbog onoga što jesam. Jer ja sam, mili, toliko toga divnog što nikada nećeš u drugim svitanjima pronaći. I nije više važno ko je kome šta želeo i koliko je lepog a koliko bolnog pružio. Sve se na kraju svelo na surovo i brutalno. A odatle se dalje ne ide. 

 

(Kutak Za Zvezde)

 

Ogledala

Moji su vozovi izleteli iz šina
onoliko puta koliko sam pokušala
da poletim.

I ostali da leže nepomično,
poput velikih, teških gomila ničega.

Ne gledam ih,
ne spominjem,
ne vraćam im se.

Sem mislima.

A takav je povratak najteži.

Ponekad,
pocepam kartu u jednom pravcu
i ubedim sebe
da nemam snage.

Iako znam da je hrabrost
jedino što mi u tom trenutku
nedostaje.

Znaš, ogledala se lome
onda kada imaš hrabrosti
da prevališ istinu preko usana.

Ja sam ogledala lomila u tišini,
sopstvenim rukama.

Sad krijem ožiljke.

I zadržavam suze
kad god govorim o nama.

Sva su mi usta nagrižena od tvog imena.

Teška kao olovo kada pokušam
da ga prevalim
preko usana.

Sve sam svoje strahove
na tvoje dlanove
položila.

I gledala kako krvare
i razlivaju mi se preko duše.

Sad ih čuvam u uglu osmeha
i skrivam od tuđih pogleda.

Povremeno do krvi ogolim dušu
i pustim
da preko nje pljušte nežnosti.

Jedino tada pustim sećanja
da se sliju niz obraze
onoliko brzo koliko je snovima potrebno
da se rasprše u bezbroj kapi bola
i očaja.

Jedino tada dišem
kao da me ništa ne boli
i kao da ne vrište u meni svetovi,
ostavljeni da istrunu u tmini onoga
što smo nazivali svojim.

Tvojim,
mojim.

Našim.

Sad znaš:
i let boli kad ne umeš
da se dočekaš na nežnost.

Nakon svega,
prelama mi se u oku
jedina istina o kojoj nisam želela da ćutim.

Jedina istina koju sam
sopstvenim nebom platila.

O njoj ti najviše znaš.

Nju si pred mojim očima rasporio.

Njena si krila rasekao.

Naposletku, od nje si
okrenuo glavu.

I pustio da skupljam mrve
koje su ostale
iza nje,
iza bola,
iza nas.

(Kutak Za Zvezde)

Avgust

Niko ti neće
rukama punim topline
ovako oslikati jesen.

I nikome
nikada više
tvoja kosa neće mirisati
na aprilski sumrak.

Ljubavi, odavno su lađe potonule.

Negde,
između otkucaja kazaljki,
ostali su zaboravljeni svi moji osmesi
i zagrljaji.

Vrati ih.

Molim te, vrati ih.

Hiljadu mi se vrisaka
otima u grudima od tad.

Hiljadu mi jecaja
razara u duši
ono malo neba
što je ostalo da diše posle nas.

Ljubavi,
mene nikada nisu pronašli.

Nikada me
od preostalih obrisa sećanja nisu sastavili,
a da nije nedostajala mrva topline
sačuvana za tvoje dodire.

Na usnama mi i dalje treperi
isti jecaj.

I isti mi bol raseca nozdrve.

Isti mi odlazak razdire dušu
kad god nas se setim.

A tako nas jasno vidim.

Molim te, nestani.

Zauvek,
potpuno,
nepovratno:
idi
i odnesi sa sobom
sve što sam u tebi volela.

Ovo je ispovest
satkana od mojih vrisaka.

Ovo je molba
natopljena suzama
koje sam u sebi godinama gušila.

Molim te, nestani.

Moji su koraci i dalje prožeti
obrisima tvoje nežnosti.

I sad mi je u duši
ista ona tuga koja je molila
i vukla te za rukav na odlasku.

Molim te, zauvek nestani
i odnesi sa sobom sve što i dalje diše
za tvoje osmehe
i nežnosti.

U ovom gradu
svaki sumrak ima boju tvojih očiju
i svaki avgust podseća na toplinu tvog osmeha.

Nestani.

Jer ako ostaneš
sve će u meni umreti.

Sve će u meni
po milioniti put ličiti
na jesen.

A ti znaš:
oktobar ne mogu podneti.

Odavde do beskraja,
ruke su mi umorne od pokušaja
da grlim
kao tad.

I duša mi je umorna od padova.

Molim te, odlazi.

Jer samo se jednom može voleti
kao da će od nas ipak
nešto ostati.

Kao da ćemo opstati
i trajati.

Ljubavi, avgust će,
i sve će ponovo podsećati na tvoje korake
duž Miročke
nedeljom pre podne.

Iz svakog će parka vrištati jedno “Volim te”
sa svake autobuske stanice jedno “Ostani”,
deca će nesmotreno pretrčavati ulicu
a studenti žuriti na ispite,
i sve će,
ponovo,
ličiti na tvoje dodire.

Svih sto metara naše ulice
imaće iste obrise bledih silueta:
mene, koja trčim u tvoj zagrljaj
i tebe, koji me podižeš i vrtiš u krug.

I odjednom, sve će biti
pomalo stvarno i pomalo naše,
do vriska daleko, do ludila tuđe,
do urlika pokojno,
izgubljeno i strano.

Ljubavi, mene su rastrgli tuđi udarci,
ali nikada nijedan nije boleo
kao tvoj odlazak.

Sa ovo malo snage
i mnogo ljubavi
molim te kroz najtiše jecaje
i najglasnije drhtaje
da se nikada ne okreneš
i ne vratiš.

Iako sve u meni vrišti,
jeca
i preklinje nebo da te vrati
i da te još jednom zagrlim.

Gde god da si,
molim te, ostani.

Tu gde jesi,
sa svim onim što jesi.

Sa svim onim što sam volela.

Nebo zna
da je to nekada činilo
čitav moj svet.

(Kutak Za Zvezde)