U jednom trenutku večnosti

U jednom trenutku u večnosti,
ti si bio moje sve.

Držala sam te za ruku
i činilo se
da u rukama imam ceo svet.

U jednom deliću večnosti,
koji smo već sledećeg trena nazvali prošlošću,
verovala sam da je čitav život pred nama.

Dugom stazom bez kraja,
okruženom nepreglednim prostranstvom prirode,
nas dvoje smo, zagrljeni i nasmejani,
koračali sasvim tiho.

U jednom trenutku večnosti,
delovalo je da imam sve.
Nisam tada ni slutila
da te sasvim sigurno gubim.

 

(Kutak Za Zvezde)

Istina skrivana u džepu kaputa

Postoji velika istina
koju nikada neću moći
da prevalim preko usana.

Istina od koje bežim.
Istina koje se plašim.
Istina koju stiskam snažno u džepu kaputa.

Postoji velika istina
kojoj nikada neću
u potpunosti gledati u oči.

Saplitaću se,
padati,
jecati
i preklinjati,
neću se osvrtati
i neću sebi priznati,
ali ću znati
da je ona tu:
tik iza mojih leđa,
tiha,
spokojna,
svesna da od nje neću pobeći
ma koliko to želela,
trajna
i nezaobilazna
kao beleg koji se nosi na koži
i u duši
čitavog života.

On je to znao,
shvatao je
i ćutao kad mi je bilo potrebno.
Grlio me je onda kada bih najradije jecala,
spuštao je ruku u moj džep i nežno prelazio prstima
preko mojih, umirujući ih dok su očajnički stiskali mrvu istine
želeći da je umanje,
izbrišu,
smrskaju

i unište.
To mu nisam zaboravila.

Ponekad je dugo gledao u tragove istine
ispisane po mojim leđima
i urezane u moju kožu toliko duboko
da ih ni sva ljubav ovoga sveta
nije mogla ukloniti.
Nije ih mogla ni ublažiti
i znala sam to.
Jecala sam zbog toga
i vrištala
nemo,
u tišini.

Prostirala su se pred nama beznađa.
Prostirali su se ponori,
čekajući da se u njih survamo.
Prostirale su se godine tišine,
i jedno maleno Zbogom
koje i sad vrišti
među njihovim redovima.

Jedino je istina opstajala
kroz sva stradanja ove rastrzane duše,
čekajući mirno svoj trenutak
i podsećajući me svojim postojanjem
na bitke koje sam dugo i teško vodila
i koje sam,
na kraju,
ipak izgubila.

Bežala sam od nje dugo,
gušila sam u sebi bol
i opirala se spoznaji da je tu.

Sada klečim pred njom,
poražena,
i znam
da joj nikada neću pobeći.

 

(Kutak Za Zvezde)

Titraj nežnosti izgubljen u večnosti

Znam gde sam stajala
kada je ušao u moj život.
Bila je rana jesen.
Osmesima smo slikali nebo
i činilo se
da toliko toga divnog tek dolazi.

Znam i gde sam se slomila
onda kada je zatvorio sva vrata
i otišao zauvek.
Pala sam na tlo i survala se
u bezdan tuge i bola,
ponavljajući šapatom
jedno jedino pitanje:
zašto?

Divna si ti osoba, ali...”, čula sam kako izgovara.
Reči su do mene dopirale neosetno,
jedva čujno,
u naletima koje skoro i da nisam primećivala.
Pa ipak, svaka oštrica zarivala se u dušu
silinom koju i sada jasno pamtim.
Spustila sam pogled i osmehnula se u tišini,
prigrlivši poznate reči
s nagoveštajem odavno poznatog kraja
stvorenog za sve “divne osobe”,
dovoljno jake da pogledom prate voljene dok odlaze,
i da broje njihove korake,
gledajući kako tragovi postaju
sve dalji i bleđi.

On nije izgubio.
Bila sam samo usputna stanica
koje se sasvim sigurno
neće sećati.

Ja jesam izgubila.
Rođenim rukama ugušila sam malu nadu
i bezbroj rasutih snova.

I, kao po nekom nestvarnom, ustaljenom redosledu,
baš u trenu kada se činilo da dodirujem snove,
raspršili su se na bezbroj sičušnih komada,
nastavljajući da leže nepomično,
rastrgnuti i nemi,
bleđi sa svakom novom zorom,
uporno me podsećajući
na gubitak
i bol.

Svako moje šapatom izgovoreno “Ostani”
nosilo je u sebi hiljadu malih smrti
i jednu sićušnu, skoro neprimetnu nadu
da će se ipak osvrnuti
i vratiti.
Sa svakim otkucajem života koji je u meni vrištao,
otimao se,
molio,
tražio
i puzao po obodu patnje i bolne stvarnosti,
umirali su najranjiviji delići
skriveni duboko u mojoj duši,
kao i beskrajno poverenje koje sam imala.

Umrla sam tu, pred njegovim očima,
a on to nije ni primetio.

Zagledana u reku,
preostalim atomima snage zadržavala sam suze,
tražeći smisao rastanaka.
Preda mnom se protezao
niz teških i bolnih posrtanja,
kao i nekoliko novih padova
kojima sam morala hrabro da pogledam
u oči.
“Posle koliko smrti ćemo konačno
zaboraviti?”, odjekivalo je mislima.

Bilo je to
još jedno maleno “Zbogom”
koje smo ipak prećutali.

(Kutak Za Zvezde)

Beskraj

Želela sam te.
Celim srcem
i celom dušom,
naivno i iskreno.
Želela sam te onako kako želimo
one koje dugo već nemamo
i koje nikada nećemo ni sresti.

Volela sam te.
Volela sam te tiho,
nežno,
iskreno,
a u isti mah snažno i nezaustavljivo.
Volela sam te onoliko jako i hrabro
koliko volimo one za koje znamo
da su zauvek od nas otišli.

Tražila sam te.
Tražila sam te neprekidno,
neumorno
i dugo.
Tražila sam te uporno,
sa stalnom nadom
da ćeš ipak zastati,
osvrnuti se,
uputiti mi osmeh kada me ugledaš,
raširiti radosno ruke
i zagrliti me
s toplinom kakvu sam
dugo želela da osetim
upravo u tvom naručju.

Sada samo znam
da te nema
i da bledi nada
da ću te ikada
igde sresti.

A želim da te nađem
i da te zagrlim,
želim da ti kažem da te volim
i nežno spustim dlan na tvoj obraz,
obrišem ti poneku suzu
i prstima pređem duž ivica tvog osmeha.
Toliko snažno želim to,
i toliko dugo se opirem
spoznaji da te nema,
da mi jecaji potresaju telo
a nepodnošljiv bol razdire dušu,
odnoseći sa svakim drhtajem
poslednju mrvu nade
da ćeš me ikada potražiti.

Ostaje samo sećanje
na naše davne osmehe
i na beskrajnu toplinu
kojom si bojio moje dane.

U beskraju
u kojem smo se izgubili
svet i dalje postoji
sa istim obrisima nežnosti i ljubavi
koje smo jedno drugom mogli pružiti.

Nikada te neću sresti
i nikada me nećeš sresti
a tražiću te,
znam,
čitave večnosti.

(Kutak Za Zvezde)