Veliko “zbogom”

Veliko “zbogom” tvojim lažima da nikada ne bi mogao da me povrediš.

Veliko “zbogom” tvojim pokušajima da očistiš savest mojim razumevanjem.

Veliko “zbogom” tvojim postupcima koji vrlo jasno pokazuju da ti nikad nije bilo važno kako se osećam i da li me išta zapravo pogađa i boli.

Veliko “zbogom” tvojim stalnim vraćanjima na tačku gde zagrljajem i toplinom brišem sve tvoje nesavršenosti.

Veliko “zbogom” mojim stalnim prelaženjima preko grešaka koje jednostavno nije trebalo da napraviš, a naročito ne i da ih iznova ponavljaš.

Veliko “zbogom” ovim trenucima u kojima zadržavam suze i pokušavam da te razumem i opravdam, bespotrebno, po ko zna koji put.

Veliko “zbogom” satima u kojima pišem, i sve što napišem posvetim tvojim promašajima i bolu koji zbog njih osećam, iznova, po ko zna koji put.

Veliko “zbogom” iskrenim razgovorima i mojim pokušajima da stvorim bolju sliku o tebi.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima lažem sebe da mi je drago što si konačno spokojan i srećan.

Veliko “zbogom” satima u kojima pokušavam da pređem preko tvog: “Izvini, mala, znaš da nije moglo drugačije.”

Veliko “zbogom” tvojim pokušajima da povratiš moje poverenje, i mojim stalnim vraćanjima tebi, ispunjenim osmesima i toplinom.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima ćutim i čekam da bol utihne.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima se nadam da ću sve ovo jednom prevazići i sećati se svojih posrtanja s osmehom.

Veliko “zbogom” tvojim obećanjima da ćeš paziti na moja osećanja.

Veliko “zbogom” svim našim mimoilaženjima.

Veliko “zbogom” mojim naivnim uverenjima da ćemo se jednom ipak sresti.

Veliko “zbogom” svm tvojim navikama da sa mnom podeliš lepe i radosne vesti.

Veliko “zbogom” svim mojim iščekivanjima.

Veliko “zbogom” svim tvojim izjavama da ti je stalo do mene i da ti je važno kako se osećam.

Veliko “zbogom” svemu što sam pokušavala da stvorim – tebi svakako ne bi značilo.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima se osećam beskrajno jadno što sam se nadala da ćeš umeti da ostaneš.

Veliko “zbogom” lažima kojima si pokušavao da me uveriš da mogu da ti verujem.

Veliko “zbogom” tekstovima i pesmama koje sam ti posvetila, ne zaslužuješ nijedan novi red.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima ne znam gde sa ovolikim bolom.

Veliko “zbogom” tvojim pokušajima da opravdaš moje poverenje.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima se raduješ što svoje uspehe možeš da podeliš sa mnom.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima pokušavam da se saberem i objasnim sebi da ni najmanje nisi vredan nijedne suze.

Veliko “zbogom” svakom tvom povratku i osmesima kojima te dočekam.

Veliko “zbogom” tvojim lažima kojima sam sebe iznova bezrazložno uljuljkivala u sigurnost.

Veliko “zbogom” našim zajedničkim koracima – nikada i nije bilo mesta ni vremena za nas.

Veliko “zbogom” tvojoj lažnoj podršci zbog koje sam verovala da bar nešto umeš da ceniš.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima vodim računa o osećanjima osobe koju ni najmanje nije briga da li me ikako povređuje i gazi.

Veliko “zbogom” svim zvezdama o kojima sam ti pričala – bolje je na vreme ih ugasiti.

Veliko “zbogom” toplini kojom odgovaram na tvoje postupke koje ničim nije moguće opravdati.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima pokušavam da smognem snage da pređem preko tvojih nesmotrenih poteza kako bih umela da verujem ponovo.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima tvrdiš da ti je drago što sam i dalje tu.

Veliko “zbogom” svim trenucima u kojima si pokušavao da me zaštitiš – sad znam da najpre moram samu sebe da zaštitim od tebe.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima pokušavam da ubedim sebe da nije strašno, da nije važno i da me ni najmanje ne boli.

Veliko “zbogom” nama – zapravo nikada nije ni trebalo da postojimo zajedno, dišemo zajedno i trajemo zajedno ni u jednom kutku večnosti.

Veliko “zbogom” mojim pokušajima da poverujem u to da me nikada nećeš povrediti.

Veliko “zbogom” svim prećutanim rečima.

Veliko “zbogom” svim zagrljajima koje ti nikada neću pružiti.

Veliko “zbogom” toplini, razumevanju i iskrenosti kojima odgovaram na tvoje laži i odlaske.

Veliko “zbogom” satima u kojima pokušavam da stvorim o tebi daleko lepšu i bolju sliku.

Veliko “zbogom” noćima u kojima brišem suze i obećavam sebi da mi sutra neće biti važno gde si.

Veliko “zbogom” svim osmesima koje ti nikada neću uputiti.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima se zapravo radujem tvom dolasku.

Veliko “zbogom” trenucima u kojima s nestrpljenjem iščekujem naš susret.

Veliko “zbogom” jednoj priči koja nikada nije ni mogla da traje.

Veliko “zbogom” jednoj maloj nadi koju sam bezrazložno gajila.

Veliko “zbogom” noćima u kojima brišem suze i obećavam sebi da ujutru neću misliti na tebe.

Veliko “zbogom” mojim naivnim uverenjima da me zaista nećeš povrediti.

Veliko “zbogom” svim trenucima u kojima želim da ti prepričam svoj dan.

Veliko “zbogom” tišini kojom pokušavaš da pokriješ sve svoje greške.

Veliko “zbogom” mojim posrtanjima nakon svake laži koju mi s osmehom serviraš.

Veliko “zbogom” noćima u kojima pokušavam da pobegnem od sebe i da zaboravim da uopšte postojiš.

Veliko “zbogom” noćima u kojima skupljam snagu da se suočim sa činjenicom da nisi tu i da nikada nećeš ni biti.

Veliko “zbogom” noćima u kojima lažem sebe da ćeš doći i da ima svrhe čekati te, nadati se i uvek ti se iznova radovati.

Skoro da je ironično – gubim te u onim trenucima u kojima deluje da smo najbliži.

Skoro da je ironično – tebe, kome sam poveravala toliko toga i do čijeg sam dolaska odbrojavala dane, sada više ne želim ni da čujem.

Još par saplitanja i znaću zašto smo se izgubili.

(Kutak Za Zvezde)