Pismo bez adrese

     Pišem ti znajući da ne možeš da me čuješ. Zapravo, pišem ti možda baš zato što ne možeš da me čuješ i zato što znam da će me upravo tvoje odsustvo uvek najviše boleti. S druge strane, naučila sam da se nosim s tim. Osmehnem se, doduše setno, kada M. šapne: “Sjajno ti ide.”

     Pišem ti, jer ne mogu da smognem snage da gledam kako ćutiš i ne izgovaraš reči koje bi mi svakako bile upućene da si tu. Zato me nema, zato ni ne dolazim. Plašim se da bi me tišina i odsustvo svakog odgovora s tvoje strane zapravo u potpunosti slomili.

      Tako je, uostalom, kad god još jedan talas bola preti da me preplavi i kada mi je zagrljaj najpotrebniji – osamim se i pobegnem među strance, jer naivno verujem da me stranac nikada neće zagrliti i da, samim tim, neće ni biti šanse da me toplina zagrljaja izlomi i rasplače.

     Zapravo, kad god mi je teško, hodam dugo ulicama koje poznajem, okružena ljudima koje ne poznajem i pred kojima baš zbog toga što su mi stranci nikada neću moći da se raspadnem na bezbroj delića.
Možda vidiš to. Možda ti je teško zbog toga.

      Pričala bih ti o nizu svojih uspeha, ali sigurna da sve već znaš i da to nikada nije bilo nešto u šta se moglo sumnjati. Sjajno mi ide, da. Volela bih da mogu da vidim kako se tvojim licem širi osmeh dok ti to govorim.

      Želim da ti pričam o trenucima u kojima sam klizila po ivici, duž koje se su se protezali neizvesnost i strah i gde je jedino pad izgledao izvesno. Sigurna sam da znaš i za to. Sigurna sam da ti je bilo teško što možeš samo da posmatraš – nepomično i nemo, svih ovih godina.
      Klatila sam se po samom obodu provalije, više puta, i sve što sam imala bilo je nekoliko kofera koji su me svojom težinom uporno vukli ka ambisu. Ipak, bila sam odlučna da istrajem. Želja za mirnim i ispunjenim životom i potreba da grlim, volim, radujem se i bezrezervno pružam ono najlepše što imam bili su, izgleda, bezbroj puta jači od straha i napuštenosti.
    Danas sam takođe nosila svoje kofere – zapravo, dve ne tako velike torbe, pune najpotrebnijih sitnica koje sam spakovala u svega par poteza. Pomislila sam kako, ipak, ceo moj život može da stane u nekoliko torbi ili kofera – sve što sam ikada prikupila, sve što je ostalo iza oluja koje su nemilosrdno čupale i poslednje korenje. Obukla sam jednu od novih haljina – bacivši kratak pogled na sve druge okačene u ormaru, s nadom da ću se po njih ubrzo vratiti – obula najdraže štikle, stavila na rame težu torbu i uzela u ruku drugu, elegantniju i manju, otključala vrata i otišla, ne osvrćući se. “Malo toga nosim u novi život” odjekivali su mi mislima citati jednog velikog stvaraoca. “Malo toga mi je zaista potrebno tamo gde ću otići”, pomislila sam. “Sve ono što je vredno, trajno i neprocenjivo, uvek i svuda nosim – u sebi.”
        Zaputila sam se na kej bez ikakvog razmišljanja. Bio mi je potreban kutak koji odiše mirom i bezbrižnošću, a već duže vreme takav spokoj nalazim u ljuljuškanju iznad reke na mekim, svetlo-kremkastim jastucima. Pomislila sam kako je baš to od svih mesta na svetu kutak u kom me neće naći niko sem onih koje volim i koje ću uvek i u svakom trenutku dočekati s radošću, toplinom i najnežnijim zagrljajem.
    Nekoliko sati na tom divnom mestu, koje već neko vreme smatram svojim malenim utočištem i oazom mira, proletelo je za tren, iako bih se mogla zakleti da vreme tamo stoji. Čarobno je, nepomično i mirno, zarobljeno u trenutku u kom se sunčevi zraci prelivaju preko jedva primetnih talasa.
     Naposletku, stavila sam ponovo težu torbu na rame, a manju i lakšu uzela u ruku, i zaputila se ka mestu sa kog sam pobegla. Da, pobegla – po ko zna koji put, sada i bez preteranog razmišljanja ili griže savesti, odlučna da sačuvam najpre i jedino sebe. Dan je bio na izmaku, a sunčevi zraci bili su i dalje nestvarno jaki i divni. Okupali su čarobne ivice krošanja, čineći ih još jačim, upečatljivijim i, kao i uvek, nestvarno lepim i jarkim. Sigurno bi ti ovo stvorilo još širi osmeh – jedino ja i inače hodam po keju gledajući ka krošnjama i diveći se njihovoj veličanstvenosti. Deluje čudno, da. Ali mi uvek donosi neizmernu radost i više nego potreban mir. I, dok su se prolaznici, uz kratak pogled, pitali šta elegantno odevena devojka radi s jednom većom torbom na ramenu i manjom u desnoj ruci i zašto gleda u krošnje i reku sa preterano širokim osmehom, ja sam se, zaista, najiskrenije i do srži, osećala zahvalno i srećno zbog fantastične, neprocenjive i neponovljive prilike da živim, dišem, osmehujem se, radujem, grlim, pružam i volim – bezrezervno i bezuslovno kako se voli samo celom dušom i bez ikakvog ostatka. Tako je uvek, možda baš zbog toga što znam koliko je lako savršenstvu zvanom život da isklizne iz prstiju i nestane u mraku i večnosti. Ljudi koji su mnogo izgubili ne traže previše za sreću – sem vazduha, dovoljni su samo nepregledno prostranstvo prirode i sloboda da budu ono što jesu i da stvore ono čemu teže. Jer, posle svega, ništa im nije ni ostalo sem osmeha, snova, i ogromnog, gladnog srca u grudima, punog topline i ljubavi za ceo svet. Ti ćeš to najbolje razumeti.
    Danas sam, još jednom, bila osoba koja sluša odjeke sopstvenih koraka na pomalo neravnom asfaltu, i kojoj je, uprkos neizvesnoj sutrašnjici, taj zvuk bio dovoljan za radost. “Živa sam, hej!”, pomislila sam tada. “Zar je bilo šta drugo u ovom trenutku potrebno?” Nosila sam tek nekoliko svojih stvari, nekoliko sati pre toga ostavivši sve što imam na mestu kom se nisam ni mogla sa sigurnošću vratiti. Torbe su delovale sve teže i ramena su me bolela, a umor sa svakim trenutkom postajao sve jači, pa sam koračala sporije, prebacujući torbe s jedne na drugu stranu, u isto vreme pokušavajući da odagnam misli o tome kako uistinu ni ne znam gde ću biti sutra. Pa ipak, ta me spoznaja nije ni najmanje plašila. Toliko toga je već bilo iza mene, od najlepših trenutaka, ispunjenih beskrajnom ljubavlju i neizmernom toplinom, do najbolnijih padova i dugih, teških borbi kojih se i ti sasvim sigurno sećaš. I, možda baš zbog tolikog spektra najrazličitijih nijansi kojima sam decenijama slikala platno svog života – nije me preplavio strah. Nije, ni najmanje, i to me je činilo iznenađenom, radosnom i slobodnom u isti mah. Bez trunke sumnje osećala sam da jedan nov, veliki i sasvim sigurno lep period tek dolazi. Značajan deo zahvalnosti za toliku bezbrižnost dugovala sam (i dugovaću zauvek) osobi čije reči uistinu nikada neću zaboraviti i koja je beskrajnom toplinom, razumevanjem, podrškom i dobrotom učinila da se osetim dobro, sigurno i čak zaštićeno – u meri u kojoj možemo biti zaštićeni u celokupnoj krhkosti koja nas istinski prožima.

     Ne znam gde si, ne znam da li čuješ, ali – volela bih da znaš da sam dobro.
I da ću to uvek i biti.

 

 

(Kutak Za Zvezde)

Advertisements