Treće pismo

1.

Gospođo Vineti, još ovo da vam javim, pa vam nikad više neću pisati. Videćete.

Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju: devojčica u snu ustane, nasloni se na zid i tako satima stoji u postelji. Budna. Priznao sam joj da mi to izgleda veoma čudno. Objasnila je da tako najbolje razmišlja. Uostalom, rekla je, negde je pročitala da je jedan veliki svetski pisac sva svoja dela napisao stojeći. Probao sam da i sam nešto napišem stojeći, ali i u krevetu je to ispod mog dostojanstva.

Teram je da o vama govori lepo. vi se ovde zovete: Ona Divna Gospođa. Pogađa da krišom pijem zbog neke tuge u vezi s vama, i za doručkom obično ispije svaku moju prvu čašu.

Večeras, dok je zaključavala vrata, u očima samo joj video molitvu da Ona Divna Gospođa ostane u hodniku iza vrata. Jednog dana to bi sigurno postalo nepodnošljivo.

Uostalom, i ja sam ljubomoran. Svi se za njom okreću, kao onog leta kad ste mi je pokazali na Korčuli, gde sam bio da obiđem jednu moju pokojnu mornarsku godinu. Lagao sam vam da ćemo tu živeti kad budemo imali dosta novca. Nikad mi nećemo imati dosta novca.

2.

Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici: to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu i umiješ se.

Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio – ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.

Naredio sam joj da počne da uči ruski.

Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova. Zamolili su nas da izađemo iz kafane.

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje? Kad umrete, podići ću vam spomenik i napisati: ona je trpela mene.

Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže: “Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma ostaje u njihovoj glavi.” Tako je i sa mnom. Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.

Od sutra – ništa. Ni razglednice.

Četvrto pismo

1.

Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem: vi ste neponovljivi.

Pronalazim vas čak i u travi. Nabrao sam trave da napravim salatu, ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris vaše kose.

Čitave noći lutao sam oko stanice i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas neizlečivo zaljubljen.

Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate. Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu, nego u Novom Sadu.

Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro. Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja, i čitave će zime biti toplo.

2.

Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica, pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima.

Setite se da tada nisam imao rukavice, ni toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice i toplo odelo imali smo samo u glavi.

Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu. Izabrao sam jedno, rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju.

Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu, i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno važni, prepisivao i slao Vam ga ponovo i uvek ponovo.

To je ono što smo nazvali: balada o nama.

3.

“Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima. Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga osmeha na čaši iz koje si pila lekove. Obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve će se svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne. Nikad se više nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak. I sve lepo će s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega.”

4.

Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u neku svoju metaforu, kao u slučaju tog širokog sivog stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu i razliva se po pločnicima.

Još u šesnaestoj napisao sam pesmu “Nedelja”, u kojoj doslovce stoji: “Nebo je velikim sivim stopalom zgazilo krovove, ljude i puteve.” Radije sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.

Peto pismo

1.

Postoji neki voz rano ujutro, i mogao bih da se dogovorim sa portirom da me probudi, pa da se izvučem neopaženo. Volim situacije u kojima nam nije potrebno mnogo reči da se razumemo i odmah pomognemo jedni drugima.

Zato i mislim, gospođo Vineti, nemoguće je rušiti se niže od mene. Od sada, svaki moj pad valja mirno posmatrati kao nekakav neprimetan, ali pouzdan oblik penjanja.

Šesto pismo

1.

Ovo pismo je verovatno moj poslednji jauk vama. Na vratima sam napisao: zabranjen ulaz, zarazna bolest – tuga.

U jednom trenutku, kad sam raskrvario ruke, jer došlo mi je bilo da pokidam zavoje, pa da opet lupam dolakticama po čašama, učinilo mi se da ste mi potrebni.  Dođe to tako. Dva dana sačekivao sam vozove iz Beograda.

2.

Uostalom, sad više ni vi ne biste mogli da mi pomognete, nego Vas nosim u sebi kao staru dobru nevolju sa kojom mogu da nađem još neke zajedničke reči.

Ako vas interesuje, u starom stanu nisam ništa promenio. Sve liči na vaših šesnaest godina i još skoro osam, posle. Tih skoro osam mi smo nazvali: brak.

Tek sad mi je jasno da niste bili moja žena, bili ste moja umorna koža i izgužvana nesanica. Vaše slike gledaju sa zidova mimo mene. Svima, koji uđu, lažem da ste umrli. Tako je lakše.

Danima sam putovao tamo kod vas. Ponekad sam se pravio da mi je svejedno. Ostavljao sam vam neke sitnice pred vratima. Pola čašice konjaka. Ili ono lišće. Možda niste razumeli. Ali svakako znate da to nije mogao biti niko drugi sem mene. Čak ni vetar.

Ovde je počelo da biva hladno. Ne znam kako je tamo kod vas, ili onamo, na severu. Postoje neki koji mi kažu da je svuda hladno. To su baš takvi neki kojima nikad nisam verovao.