U jednom trenutku večnosti

U jednom trenutku u večnosti,
ti si bio moje sve.

Držala sam te za ruku
i činilo se
da u rukama imam ceo svet.

U jednom deliću večnosti,
koji smo već sledećeg trena nazvali prošlošću,
verovala sam da je čitav život pred nama.

Dugom stazom bez kraja,
okruženom nepreglednim prostranstvom prirode,
nas dvoje smo, zagrljeni i nasmejani,
koračali sasvim tiho.

U jednom trenutku večnosti,
delovalo je da imam sve.
Nisam tada ni slutila
da te sasvim sigurno gubim.

 

(Kutak Za Zvezde)

Advertisements

Kada se Život sa mnom sudari

     Bezbroj puta poželim da pobegnem, od sebe, svojih nemira i gubitaka. Poželim da pronađem peščanu plažu, udaljenu od očiju radoznalih prolaznika i sasvim slabo osvetljenu tankim snopovima svetlosti uličnih svetiljki iz okolnih bulevara. Poželim da sednem na mek i topao pesak, da rukama obgrlim kolena i čitave večeri, slušajući šum talasa, posmatram zvezde. Poželim da ostanem tu cele večnosti, znajući da me niko poznat nikada ne bi mogao pronaći.

     Kada se život sa mnom sudari, stisnem zube, zaustavim dah i na trenutak poželim da se bar sledećeg puta pripremim. U deliću sekunde, žarko želim da budem spremna – i pred ovaj, i pred svaki naredni sudar. Poželim da znam gde ćemo se sresti život i ja, u kom bulevaru, kog trenutka i pod kojim okolnostima. kako bih ga mogla dočekati spokojna i usredsređena na svaki šum. Osmehnula bih mu se, znam, a potom bih ga zagrlila čvrsto i toplo, kako je i potrebno zagrliti one kojima upravo toplina najviše nedostaje. Šapnula bih mu tada da mogu i da želim da stvorim daleko lepšu priču od one koju mi je poklonio, prožetu svetlim nijansama i protkanu nežnošću i ljubavlju. Poželim da mu stegnem ruku i tiho izgovorim: “Znam, živote – možeš ti i mnogo bolje od ovoga.“ Potom bih se sigurno isplakala pred njegovim očima i priznala mu koliko me je svih ovih godina boleo svaki njegov titraj. Priznala bih mu i da pamtim čitav niz trenutaka u kojima sam bila srećna, kao i to da sam iskusila skokove u dubine najlepšeg sna, osetivši bezuslovnu ljubav i predavši se potpuno i bezrezervno. Ipak, šapnula bih mu i to da me je boleo – baš taj život, daleko od svih dubina i snova, i izvan svih granica pojmljivog. Neka zna da su tim bolom brojčano nadmašeni dani čiste, neizmerne sreće i istinske radosti, ali i da, uprkos svemu, nikada nisam odustala. Ne, živote, nisam nestala. Nisam se povukla. Možeš bezbroj puta surovo otrgnuti iz mog zagrljaja sve najmilije i najvoljenije, pa ipak – ostaću tu, jednako hrabra kao i pre. Ne predajem se, živote. Dišem živim i volim, na tvojim cestama i u tvojim komorama, slušajući otkucaje čijom mi lepotom oduzimaš dah i povijajući se pred naletima udaraca kojima mi zadaješ bol. Grlim te još uvek toplo i snažno, uzvraćajući toplinom i ljubavlju posle svakog tvog udarca. Zbog toga i želim da te dočekam spremna, raširenih ruku, sa širokim, toplim osmehom i željom da te učinim spokojnim i bezbednim makar u onoj meri u kojoj ti mene nikada nisi štitio. Želim da ti priznam, glasno i radosno, koliko te volim, dodajući stidljivo da se iskreno nadam da i ti voliš mene, i da se bezbroj puta, nažalost, zapitam da li je uopšte tako. Želim da dane ispunim nežnošću i mirom, i da ti pokažem koliko lep i divan možeš biti u svetu u kom toliko nas bespotrebno pati. Želim da volim, živote. Ne samo tebe, snažnije i smelije nego ikad do sad, već i nekoga u tebi, nežnog i toplog, bezrezervno i beskrajno, kako se samo jednom može voleti. Neka to bude – moje najlepše. Neka to bude – moj najiskričaviji san. Zato, živote, plešem – ponekad sa osmehom, ponekad sa suzama u očima. Ne prestajem da pravim korake – ponekad bojažljivo, ponekad hrabrije nego ikada pre. Prepuštam se, opraštam i volim. Posmatram zvezde, osluškujem ritam sopstvenih otkucaja duboko dišući i, odjednom, vreme kao da stoji. Zar mi je išta više potrebno sad kada smo tu, ti i ja, u ovom beskraju koji nikada nećemo zajedno dosegnuti? Ipak, prisećam se gubitaka, odlazaka, kao i beskraja u kom smo rastezali ljubav od jedne do druge ivice besmisla i tkali sopstvene snove nitima iskrene i potpune predanosti. Čvrsto stežem sećanja u dnu duše, sprečavajući ih da izblede. Sećanje je jedino što ću imati, od sada do kraja večnosti. Zato koračam skoro neprimetno, bez očekivanja, znajući da imam samo pregršt snova, malu nadu u dnu džepa i bezbroj zvezda na sopstvenom nebu. Uistinu, trenutno mi možda ništa više nije ni potrebno.

 

(Kutak Za Zvezde)

Pismo bez adrese

     Pišem ti znajući da ne možeš da me čuješ. Zapravo, pišem ti možda baš zato što ne možeš da me čuješ i zato što znam da će me upravo tvoje odsustvo uvek najviše boleti. S druge strane, naučila sam da se nosim s tim. Osmehnem se, doduše setno, kada M. šapne: “Sjajno ti ide.”

     Pišem ti, jer ne mogu da smognem snage da gledam kako ćutiš i ne izgovaraš reči koje bi mi svakako bile upućene da si tu. Zato me nema, zato ni ne dolazim. Plašim se da bi me tišina i odsustvo svakog odgovora s tvoje strane zapravo u potpunosti slomili.

      Tako je, uostalom, kad god još jedan talas bola preti da me preplavi i kada mi je zagrljaj najpotrebniji – osamim se i pobegnem među strance, jer naivno verujem da me stranac nikada neće zagrliti i da, samim tim, neće ni biti šanse da me toplina zagrljaja izlomi i rasplače.

     Zapravo, kad god mi je teško, hodam dugo ulicama koje poznajem, okružena ljudima koje ne poznajem i pred kojima baš zbog toga što su mi stranci nikada neću moći da se raspadnem na bezbroj delića.
Možda vidiš to. Možda ti je teško zbog toga.

      Pričala bih ti o nizu svojih uspeha, ali sigurna da sve već znaš i da to nikada nije bilo nešto u šta se moglo sumnjati. Sjajno mi ide, da. Volela bih da mogu da vidim kako se tvojim licem širi osmeh dok ti to govorim.

      Želim da ti pričam o trenucima u kojima sam klizila po ivici, duž koje se su se protezali neizvesnost i strah i gde je jedino pad izgledao izvesno. Sigurna sam da znaš i za to. Sigurna sam da ti je bilo teško što možeš samo da posmatraš – nepomično i nemo, svih ovih godina.
      Klatila sam se po samom obodu provalije, više puta, i sve što sam imala bilo je nekoliko kofera koji su me svojom težinom uporno vukli ka ambisu. Ipak, bila sam odlučna da istrajem. Želja za mirnim i ispunjenim životom i potreba da grlim, volim, radujem se i bezrezervno pružam ono najlepše što imam bili su, izgleda, bezbroj puta jači od straha i napuštenosti.
    Danas sam takođe nosila svoje kofere – zapravo, dve ne tako velike torbe, pune najpotrebnijih sitnica koje sam spakovala u svega par poteza. Pomislila sam kako, ipak, ceo moj život može da stane u nekoliko torbi ili kofera – sve što sam ikada prikupila, sve što je ostalo iza oluja koje su nemilosrdno čupale i poslednje korenje. Obukla sam jednu od novih haljina – bacivši kratak pogled na sve druge okačene u ormaru, s nadom da ću se po njih ubrzo vratiti – obula najdraže štikle, stavila na rame težu torbu i uzela u ruku drugu, elegantniju i manju, otključala vrata i otišla, ne osvrćući se. “Malo toga nosim u novi život” odjekivali su mi mislima citati jednog velikog stvaraoca. “Malo toga mi je zaista potrebno tamo gde ću otići”, pomislila sam. “Sve ono što je vredno, trajno i neprocenjivo, uvek i svuda nosim – u sebi.”
        Zaputila sam se na kej bez ikakvog razmišljanja. Bio mi je potreban kutak koji odiše mirom i bezbrižnošću, a već duže vreme takav spokoj nalazim u ljuljuškanju iznad reke na mekim, svetlo-kremkastim jastucima. Pomislila sam kako je baš to od svih mesta na svetu kutak u kom me neće naći niko sem onih koje volim i koje ću uvek i u svakom trenutku dočekati s radošću, toplinom i najnežnijim zagrljajem.
    Nekoliko sati na tom divnom mestu, koje već neko vreme smatram svojim malenim utočištem i oazom mira, proletelo je za tren, iako bih se mogla zakleti da vreme tamo stoji. Čarobno je, nepomično i mirno, zarobljeno u trenutku u kom se sunčevi zraci prelivaju preko jedva primetnih talasa.
     Naposletku, stavila sam ponovo težu torbu na rame, a manju i lakšu uzela u ruku, i zaputila se ka mestu sa kog sam pobegla. Da, pobegla – po ko zna koji put, sada i bez preteranog razmišljanja ili griže savesti, odlučna da sačuvam najpre i jedino sebe. Dan je bio na izmaku, a sunčevi zraci bili su i dalje nestvarno jaki i divni. Okupali su čarobne ivice krošanja, čineći ih još jačim, upečatljivijim i, kao i uvek, nestvarno lepim i jarkim. Sigurno bi ti ovo stvorilo još širi osmeh – jedino ja i inače hodam po keju gledajući ka krošnjama i diveći se njihovoj veličanstvenosti. Deluje čudno, da. Ali mi uvek donosi neizmernu radost i više nego potreban mir. I, dok su se prolaznici, uz kratak pogled, pitali šta elegantno odevena devojka radi s jednom većom torbom na ramenu i manjom u desnoj ruci i zašto gleda u krošnje i reku sa preterano širokim osmehom, ja sam se, zaista, najiskrenije i do srži, osećala zahvalno i srećno zbog fantastične, neprocenjive i neponovljive prilike da živim, dišem, osmehujem se, radujem, grlim, pružam i volim – bezrezervno i bezuslovno kako se voli samo celom dušom i bez ikakvog ostatka. Tako je uvek, možda baš zbog toga što znam koliko je lako savršenstvu zvanom život da isklizne iz prstiju i nestane u mraku i večnosti. Ljudi koji su mnogo izgubili ne traže previše za sreću – sem vazduha, dovoljni su samo nepregledno prostranstvo prirode i sloboda da budu ono što jesu i da stvore ono čemu teže. Jer, posle svega, ništa im nije ni ostalo sem osmeha, snova, i ogromnog, gladnog srca u grudima, punog topline i ljubavi za ceo svet. Ti ćeš to najbolje razumeti.
    Danas sam, još jednom, bila osoba koja sluša odjeke sopstvenih koraka na pomalo neravnom asfaltu, i kojoj je, uprkos neizvesnoj sutrašnjici, taj zvuk bio dovoljan za radost. “Živa sam, hej!”, pomislila sam tada. “Zar je bilo šta drugo u ovom trenutku potrebno?” Nosila sam tek nekoliko svojih stvari, nekoliko sati pre toga ostavivši sve što imam na mestu kom se nisam ni mogla sa sigurnošću vratiti. Torbe su delovale sve teže i ramena su me bolela, a umor sa svakim trenutkom postajao sve jači, pa sam koračala sporije, prebacujući torbe s jedne na drugu stranu, u isto vreme pokušavajući da odagnam misli o tome kako uistinu ni ne znam gde ću biti sutra. Pa ipak, ta me spoznaja nije ni najmanje plašila. Toliko toga je već bilo iza mene, od najlepših trenutaka, ispunjenih beskrajnom ljubavlju i neizmernom toplinom, do najbolnijih padova i dugih, teških borbi kojih se i ti sasvim sigurno sećaš. I, možda baš zbog tolikog spektra najrazličitijih nijansi kojima sam decenijama slikala platno svog života – nije me preplavio strah. Nije, ni najmanje, i to me je činilo iznenađenom, radosnom i slobodnom u isti mah. Bez trunke sumnje osećala sam da jedan nov, veliki i sasvim sigurno lep period tek dolazi. Značajan deo zahvalnosti za toliku bezbrižnost dugovala sam (i dugovaću zauvek) osobi čije reči uistinu nikada neću zaboraviti i koja je beskrajnom toplinom, razumevanjem, podrškom i dobrotom učinila da se osetim dobro, sigurno i čak zaštićeno – u meri u kojoj možemo biti zaštićeni u celokupnoj krhkosti koja nas istinski prožima.

     Ne znam gde si, ne znam da li čuješ, ali – volela bih da znaš da sam dobro.
I da ću to uvek i biti.

 

 

(Kutak Za Zvezde)