Kada se Život sa mnom sudari

     Bezbroj puta poželim da pobegnem, od sebe, svojih nemira i gubitaka. Poželim da pronađem peščanu plažu, udaljenu od očiju radoznalih prolaznika i sasvim slabo osvetljenu tankim snopovima svetlosti uličnih svetiljki iz okolnih bulevara. Poželim da sednem na mek i topao pesak, da rukama obgrlim kolena i čitave večeri, slušajući šum talasa, posmatram zvezde. Poželim da ostanem tu cele večnosti, znajući da me niko poznat nikada ne bi mogao pronaći.

     Kada se život sa mnom sudari, stisnem zube, zaustavim dah i na trenutak poželim da se bar sledećeg puta pripremim. U deliću sekunde, žarko želim da budem spremna – i pred ovaj, i pred svaki naredni sudar. Poželim da znam gde ćemo se sresti život i ja, u kom bulevaru, kog trenutka i pod kojim okolnostima. kako bih ga mogla dočekati spokojna i usredsređena na svaki šum. Osmehnula bih mu se, znam, a potom bih ga zagrlila čvrsto i toplo, kako je i potrebno zagrliti one kojima upravo toplina najviše nedostaje. Šapnula bih mu tada da mogu i da želim da stvorim daleko lepšu priču od one koju mi je poklonio, prožetu svetlim nijansama i protkanu nežnošću i ljubavlju. Poželim da mu stegnem ruku i tiho izgovorim: “Znam, živote – možeš ti i mnogo bolje od ovoga.“ Potom bih se sigurno isplakala pred njegovim očima i priznala mu koliko me je svih ovih godina boleo svaki njegov titraj. Priznala bih mu i da pamtim čitav niz trenutaka u kojima sam bila srećna, kao i to da sam iskusila skokove u dubine najlepšeg sna, osetivši bezuslovnu ljubav i predavši se potpuno i bezrezervno. Ipak, šapnula bih mu i to da me je boleo – baš taj život, daleko od svih dubina i snova, i izvan svih granica pojmljivog. Neka zna da su tim bolom brojčano nadmašeni dani čiste, neizmerne sreće i istinske radosti, ali i da, uprkos svemu, nikada nisam odustala. Ne, živote, nisam nestala. Nisam se povukla. Možeš bezbroj puta surovo otrgnuti iz mog zagrljaja sve najmilije i najvoljenije, pa ipak – ostaću tu, jednako hrabra kao i pre. Ne predajem se, živote. Dišem živim i volim, na tvojim cestama i u tvojim komorama, slušajući otkucaje čijom mi lepotom oduzimaš dah i povijajući se pred naletima udaraca kojima mi zadaješ bol. Grlim te još uvek toplo i snažno, uzvraćajući toplinom i ljubavlju posle svakog tvog udarca. Zbog toga i želim da te dočekam spremna, raširenih ruku, sa širokim, toplim osmehom i željom da te učinim spokojnim i bezbednim makar u onoj meri u kojoj ti mene nikada nisi štitio. Želim da ti priznam, glasno i radosno, koliko te volim, dodajući stidljivo da se iskreno nadam da i ti voliš mene, i da se bezbroj puta, nažalost, zapitam da li je uopšte tako. Želim da dane ispunim nežnošću i mirom, i da ti pokažem koliko lep i divan možeš biti u svetu u kom toliko nas bespotrebno pati. Želim da volim, živote. Ne samo tebe, snažnije i smelije nego ikad do sad, već i nekoga u tebi, nežnog i toplog, bezrezervno i beskrajno, kako se samo jednom može voleti. Neka to bude – moje najlepše. Neka to bude – moj najiskričaviji san. Zato, živote, plešem – ponekad sa osmehom, ponekad sa suzama u očima. Ne prestajem da pravim korake – ponekad bojažljivo, ponekad hrabrije nego ikada pre. Prepuštam se, opraštam i volim. Posmatram zvezde, osluškujem ritam sopstvenih otkucaja duboko dišući i, odjednom, vreme kao da stoji. Zar mi je išta više potrebno sad kada smo tu, ti i ja, u ovom beskraju koji nikada nećemo zajedno dosegnuti? Ipak, prisećam se gubitaka, odlazaka, kao i beskraja u kom smo rastezali ljubav od jedne do druge ivice besmisla i tkali sopstvene snove nitima iskrene i potpune predanosti. Čvrsto stežem sećanja u dnu duše, sprečavajući ih da izblede. Sećanje je jedino što ću imati, od sada do kraja večnosti. Zato koračam skoro neprimetno, bez očekivanja, znajući da imam samo pregršt snova, malu nadu u dnu džepa i bezbroj zvezda na sopstvenom nebu. Uistinu, trenutno mi možda ništa više nije ni potrebno.

 

(Kutak Za Zvezde)